O priči i pričanju

Рођен сам можда те баксузне 1991. али то не значи да цео живот треба да затварам очи пред том мом баксузношћу. Заправо ја ни не верујем много у судбину и сматрам да је сваки трен мог живота зависио од одлука које сам доносио. Или можда није...

То што мама није имала пара да ми купи пелене када сам имао два три месеца па је по чувени Памперс морала да фура у Мађарску да би у девизама купила нешто у шта бих поштено могао да се исерем о томе нећу трошити пуно речи. То и онако спада у хумор, црн или бео...чисто да дочарам ситуацију.

Фирме у којима су ћале и кева радили наравно су пукле или су кренуле да пуцају а они су ,како то данас могу да констатујем ,били једни од ретких који се нису накрали када је дошла та благодет звана приватизација иако су били у више него повољној ситуацији да то учине.

Ћале је увек био такав, веровао је у неке идиотске ствари па је ваљда зато и узео пушку и кренуо ка несрећном Вуковару али су га још несрећнијег( у даљем тексту пијаног) и вратили кући. На родитеље се не жалим и хвала им за све јер знам да су у ситуацији у каквој су били сигурно покушали да ми пруже све. Ако и нису то урадили из моје перспективе су урадили и више него довољно.

Као да сам се у детињству навикао односно навукао на вести о кризи па је сада закаснело уочавам. Шта ћете навика је чудо... Када сам то живео а да није било кризе? Какво питање.

Одрастао сам на Нинџа корњачама, Моћним ренџерима, Есмералди, Синану, Цеци ја нисам окусио море у Хрватској, нисам куповао ципеле у Трсту и Минхену... Нисам ишао на море 3 пута годишње... Нисам растао у налету новог таласа рока... нисам живео у време када се од кеве могло тражити за Веспу а од ћалета за Југића...за почетак... не.

Живим у земљи која је у првих десет година мог живота била у три рата... живим у земљи у којој немам бојим се основних слобода, у којој мораш да се уортачиш са ђаволом да би нашао посао,... у земљи у којој као шатро можеш да волиш али ти нико не гарантује да те та твоја љубав неће одвести два метра испод земље... Овде смеш да се дереш али то за разлику од неких других места не би привукло пажњу јер су сви помало анимални... не можеш овде ни да пропаднеш без нечије дозволе...Шта да вам кажем. Чудо невиђено. Зашто? Да ли смем барем да питам неке ствари а и ако смем кога да питам...право да вам кажем не знам ни шта да питам...

Да ли да питам зашто се ово мени дешава...зашто нисам рођен у некој Норвешкој или на Исланду где не бих чекао у реду 4 сата дневно него просечно 4 мин годишње...Зашто нисам рођен као милионер у Америци или као највећи просјак на улицама Калкуте... Е ту се опет срећемо судбина и ја. И да вам кажем нешто о тој судбини ПЉУЈЕМ ЈА ЊОЈ У ЛИЦЕ...право да вам кажем јебе ми се више за ту судбину... прихватам ситуацију. Како да је поправим ,е то је оно што је битно?

Да ли да се учланим у неку странку па да вођен идеалима убијених премијера, бораца за права и слободе, добрих људи покушам да мењам нешто... да ли је то глупо и бесмислено? Да ли да крадем и ја... није тешко веруј те ми...само зажмуриш и ето. Ево признајем у трећем разреду сам украо Штарк чоколадицу па ме процесуирајте... Мене би и процесуирали јер сам само небитан шраф. Ја нисам убио ниједног француза, нисам запалио бакљу па покушао неког да убијем на утакмици због тога, нисам покрао Колубару, нисам отпустио 15 или 20 или колико хиљада радника, нисам украо милионе и пренео их на Кипар, немам компанију којом вршим монопол и којом контролишем да ли ће неко имати да пије млека или не...ја нисам ништа од тога урадио али ме процесуирајте... јер ја сам шраф. И стварно понекад из позиције шрафа нама у овој нашој јадној земљици неке ствари могу да изгледају безизлазно али незаборавимо....

Радовали смо се успесима спортиста нарочито кошаркаша( ко се не сећа Индијанаполиса 2002.) радовали смо се сваком срушеном авиону 1999. (иако смо их срушили само 3) радовали смо се када скупимо лову за Сутоморе и са тих 150 марака запалимо у Црну Гору на десет дана заслуженог одмора од рестрикиција струје, радовали смо се шверц слаткишима из Мађарске и Картун нетворку пре подне на трећем каналу... Лудило нам изгледа нормално јер за нас то и јесте нормално. Тај живот у амплитудама... живот од суза до смеха...од јецаја до звезда...

А онда смо одрасли и посреством Тв-а и благодети званој интернет видели смо да се негде живи мало другачије...па нам је ова наша нормална стварност постала Зона сумрака...почели смо да мислимо да ли нас неко завлачи, левати... да ли спавамо па сад као нешто треба да се пробудимо...слушали смо приче о одласку преко гране о Сиднеју, Торонту, Бечу... неки су се враћали и говорили да не би мењали ово овде низашта на свету а ми смо их све тешећи сами себе бодрили у тим констатацијама да је ово земља небеског народа...најбоља земља на свету...

Прашина људи моји...нисмо ми ни обичан врабац а камоли нека већа птица која може да доспе до мало ближе том небу...али имамо историју.

Поносно певамо химну када игра репрезентација...славимо наше победе али и поразе...славимо наше претке и наше свеце...не дамо да нам дирају нашу славну историју... е видите то не разумем...како смо се увалили овде ако смо имали најисправнију историју икада...како смо ми тако савршени завршили овде где смо... Сад ћу вам рећи где смо... ми смо на истом оном месту где смо били када смо се родили, тапкамо у том месту...заволели смо га. Преважемо од тога да је то наше место нама довољно до тога да нас гуши и убија.

У последње време често анализирам ствари... Дакле...

Кева и ћале су се растали и свако има свој живот. Ћале живи где већ живи и шаље колико има и кад може...оженио се поново и ја имам једног брата са ћалетове стране. Кева се такође поново удала јел..(то су та једнака права жена, зашто молим вас да се ћале поново ожени а кева не...) и имам брата и са кевине стране. Нека је она мени жива и здрава. Не ради сад бог зна шта. Радуцкала је по разним фирмама, пицеријама, осигуравајућим кућама а данас ето ради са неким маторцима и сања да отвори агенцију за помоћ старима...герентодомаћице и те ствари...сестра има посао. Додуше није пријављена и ради за 17 хиљада али нека бар има посао. У да умало да заборавим Здравка. То ми је очух. Он је музичар свира виолину у тамбурашком оркестру и солидно му иде. Ја студирам на приватном факсу политичке науке и гурам некако, плус сам у вечитој потрази за неким послићем који ће ми донети неки приход за неку моју зајебанцију...имам пуно пријатеља и девојку...живим у стану и чекам већ пар године још неке станове са надом да ће они мени и мојој породици донети економски мир. Наравно инвеститор је лоповчина и неке станове је у згради дупло продао па је сад све на стенд бају а уз то су нам тражили мито у икс ипсилон институцији од 400 евра по стану па баш у догледно време не мислимо да ћемо се уселити. Ситуација....

Хм... видите човек некад помисли да одустане. Не стварно... жута минута. Понекад ти је доста свега и кажеш себи дај бре докле више...ух...бунцам.

Видим себе окруженог својима...окруженог потом нашима...окруженог њима...

Да ли ја неког мрзим? Па наравно да мрзим. Прво мрзим Неду Украден и Плави оркестар, затим мрзим лопове, убице, педофиле....у да с обзиром да је моја земља имала дугу историју конфликата са свима из њеног окружења стекао сам одбојност према Албанцима, Хрватима, Бошњацима... у последње време мрзим и Црногорце и остале који у “mom” граду не причају одговарајућим акцентом...мрзим разне политичаре, сељаке, грешке...мрзим много тога.

Формиран сам као личност кажу до своје пете године и ето сматрам да је листа тога што мрзим прилично кратка са мањим допунама. Не кривите ме...осећања су ми помешана. Мислите да није могуће да нешто што сте волели до пре пар тренутака почнете да мрзите највише на свету...

Поента приче је да не знам да ли излаза има или не... круже приче о разним путевима који воде негде тамо који долазе овде и каче и ово наше парче земље. Шта ми је преостало него да наставим да анализирам и тражим прави пут...

Живела ова наша конфузија и сви ми у њој јер ми и јесмо деца конфузије и то нико никада неће моћи да разуме осим нас...