Konji
Na konjima smo vijali Božić... devojke su kačile svoje bluze na njih a mi smo sa ponosom ujahivali u dvorišta neudatih lepojki i čestitali Roždenstvo domaćinu dok smo se šepurili na svojim ajgirima... Kažu da su postojali narodi koji su toliko voleli konje da su spavali sedeći u sedlu... u sedlu nikada nisam zaspao ali kad zaspim poželim da sanjam upravo njih... u galopu, brze i opasne...u kasu, svečane i nakinđurene... svadbarske čeze...divlje lepotane sa Krčedinske ade...pastire neba i prosce među oblacima... tambure i parče leba i trunku crvene paprike.... gledam i znam da ih volim... volim ih koliko i sebe...samo nju volim malo više... u san mi ušeta nešto ružno pa se znojim i prevrćem po krevetu... nacrta mi đavo košmare, pusti idole i ale da me muče i to traje... začujem u trenutku spas i nema potrebe da me bude...stižu oni, bez jahača... oni me kupe i sa njima ja bežim u neke lepše snove u neki naš kraj u neki naš spokojan svet... mi smo isto...pogledi su nam isti...a ako su nam pogledi isti ista nam je i duša...a ako nam je duša ista onda isto volimo, isto patimo, isto želimo, isto mrzimo... i ko to kaže da nema dva "ista" na ovom svetu... svaki čovek ima svog konja...samo svog...oni koji ga nemaju, nemaju ništa...oni večno sanjaju košmare...