O priči i pričanju

Na konjima smo vijali Božić... devojke su kačile svoje bluze na njih a mi smo sa ponosom ujahivali u dvorišta neudatih lepojki i čestitali Roždenstvo domaćinu dok smo se šepurili na svojim ajgirima... Kažu da su postojali narodi koji su toliko voleli konje da su spavali sedeći u sedlu... u sedlu nikada nisam zaspao ali kad zaspim poželim da sanjam upravo njih... u galopu, brze i opasne...u kasu, svečane i nakinđurene... svadbarske čeze...divlje lepotane sa Krčedinske ade...pastire neba i prosce među oblacima... tambure i parče leba i trunku crvene paprike.... gledam i znam da ih volim... volim ih koliko i sebe...samo nju volim malo više... u san mi ušeta nešto ružno pa se znojim i prevrćem po krevetu... nacrta mi đavo košmare, pusti idole i ale da me muče i to traje... začujem u trenutku spas i nema potrebe da me bude...stižu oni, bez jahača... oni me kupe i sa njima ja bežim u neke lepše snove u neki naš kraj u neki naš spokojan svet... mi smo isto...pogledi su nam isti...a ako su nam pogledi isti ista nam je i duša...a ako nam je duša ista onda isto volimo, isto patimo, isto želimo, isto mrzimo... i ko to kaže da nema dva "ista" na ovom svetu... svaki čovek ima svog konja...samo svog...oni koji ga nemaju, nemaju ništa...oni večno sanjaju košmare... 

Čovek će uvek pisati o sebi. Priče koje  priča uvek će imati veze sa njegovim uspesima i neuspesima, sa njegovim porazima i pobedama. Analizirajući sebe on će pisati istine. Ukoliko to ne bude činio slagaće samog sebe a to će ga zauvek uništiti i on će ostati nedorečen, bezličan i bez samopoštovanja. Svaka reč koju budem napisao oslikavaće najčistiju istinu i imaće veze sa stvarnim događajima iz nešeg života. Kažem "našeg života" jer ne postoji moj ili tvoj život, postoji samo ŽIVOT. Život priče i pričanja...

Za naslov svog Bloga uzeo sam poznati naslov teksta Ive Andrića koji je pročitao na dodeli Nobelove nagrade. Čovek ima potrebu da nešto kaže a način na koji to čini procenjuju ostali i vrednuju da li je to što je izrekao informacija višeg ili nižeg značaja. Ne postoje beznačajna pričanja. I najprostije brbljanje vredno je svakog divljenja jer je reč ono što nas čini ljudima tj. živima.

Zovem se Marko i to je dovoljno. Biografija = kratka. Napomenuću samo mesto življenja (Novi Sad) jer ga baš volem. Dijagnoza = sve više kritičan prema svemu što ga okružuje, što zbog ličnih kompleksa, što zbog sranja koja su sveopšte prisutna i u kojima se ogledamo. U konstantnoj želji da nešto kaže, upada u reč, tvrdoglavo zastupa istine i čudi se kako neki ne vide ili ne žele da vide nepravde. Trubadur na žici...Generalna